“Dosta sam se ja namorala”
Na tu temu bih mogla na bezbroj načina, ali bih skrenula “ Levo kod Albukerkija ” i ponovo se izgubila. Ceo život slušam ”Moraš ovo, moraš ono, nemoj ovako, nemoj onako, šta ti znaš ti si mala, i tako dalje. ” Pola života mi je prošlo u otkrivanju ko sam JA zapravo, koja mi je omiljena boja, koji je moj stil, koga u familiji smem da volim a koga ne, u šta smem da verujem a u šta ne, šta trebam da jedem, koju školu trebam da upišem.. Naizgled, tako jednostavne stvari koje većina zna, ja nisam znala, ili sam možda i znala samo nisam umela da se izborim za njih. Tako su mi godine prolazile u moranju, u strahu od greške, u odustajanju radije, nego pokušavanju, u sumnju u sebe i sve što radim. U grču da nisam dovoljno dobra, da neke stvari u životu ne zaslužujem, da neke veće stvari ne mogu da postignem, jer prosto moja porodica ih nije postigla, pa kako mislim da ću ja? U ubeđivanju sebe da je ok biti prosek, a da je uspeh za tamo neke druge ljude koji nisu ja!
Godinama sam živela jedan te isti film, prepisivala sve lošoj sreći, sudbini, gubila motivaciju, gubila sebe sve više i više, i kad sam konačno mogla da biram šta ja zapravo želim, više pojma nisam imala šta je to. Dugo mi je trebalo da izađem iz začaranog kruga, dugo mi je trebalo da svaki bes, mržnju, ljutnju ka sebi usmerim na snagu da sve to promenim. Dugo mi je trebalo da preuzmem odgovornost za svoj život, da je ne prebacujem na druge, da izađem iz uloge žrtve i pređem u ulogu kreatora. Da shvatim da sam ja ta koja “ zrači i oblači “ , da sam JA, svoj najveći prijatelj i neprijatelj !
Bože, koje je olakšanje kada znaš da je sve do tebe, kada znaš da ” NISTA NE MORAŠ, I DA SVE MOŽEŠ SAMO AKO DOVOLJNO ŽELIŠ. “