Gde je i šta radi ono malo dete u vama? Iza čega i koga se krije? Šta želi da uradi a ne sme? Koga želi da voli a ne sme? Šta želi da kaže, dok mu drugi uzimaju reči iz usta? Čega želi da se igra, dok mu drugi serviraju svoje karte? Čime želi da se bavi, dok mu drugi nameću svoju mudrost? O čemu sanja? Zbog čega mu se oči cakle? Šta ga čini srećnim? Od čega mu srce igra? Zbog koga mu leptirići prave haos po stomaku? Gde je i šta radi? Da li se pitate ponekad? Ili ste ga pustili da sedi tamo negde u pesku, samo, zbunjeno, uplašeno, tužno… Zamislite kako mu je! Kad ga niko više ništa ne pita, kad mu niko ne posvećuje pažnju, kad nikom više nije bitno, kad i progovori niko ga i ne čuje. Kad su njegovi snovi ostali samo snovi koje se nikad nije ni usudilo da izusti, a kamo li da ih prati. Šta mislite, da li je tužno? Svi želimo da budemo srećni, voljeni…toliko jako to želimo, tražimo i jurimo, a zapravo ne primećujemo koliko se samo udaljavamo od svega toga. Udaljavamo se, jer okupani egom ne možemo da dopremo, ne možemo da vidimo, spoznamo i živimo. A ko može? Pa može to dete u nama, ta čistota u nama, ta ljubav u nama. Uvek imate kome da se vratite, neko vas uvek strpljivo čeka, čeka da ga zagrlite, da mu pružite ljubav, da ga saslušate i čujete, da mu budete podrška, da zna da može sve i više od toga. Pružite mu sve ono što Vam je potrebno i gledajte kako se čuda događaju…