Kako ponovo ustati kada ti je najlakše da odustaneš? Kako pokrenuti sebe, kako svaki put naći motivaciju? Kako izvući energiju iz petnih žila i krenuti u nov dan kao da do malo pre se nisi mrcvario i želeo samo da spavaš ušuškano u svom svetu iluzija, u svetu više priče a manje rada. U svetu gde uvek možeš da odustaneš jer ionako ne očekuješ ništa veliko od sebe. Kako? Čarobni štapić na žalost ne postoji, duha iz lampe kao ni zlatnu ribicu još nisam upoznala, ako neko jeste nek mi prosledi broj. Ali kao i sve u životu što “znamo” u teoriji a ne primenjujemo u praksi uvek ostaje tamo negde u vazduhu u vidu želja, snova, maštarija… Probala sam, nije da nisam, da maštam, da sanjarim, da pričam, da ćutim, da krenem, da stanem, da se popnem pa opet padnem i na kraju odustanem kad vidim koliko tu svega ima. Tu tehniku sam masterirala, ali me na žalost ta diploma nije nigde odvela. I tako čekajući Godoa da mi prosledi čarobni štapić gledala druge kako žive svoje snove i pitala se kako? Šta je to što oni rade a ja ne? A zapravo samim postavljanjem tog pitanja sam već imala odgovor koji mi se nije dopao. Kako to misliš moram nešto da uradim van meni poznatih okvira? Kako to misliš moram da zasučem rukave i zaista primenim alate koje su i oni primenjivali? Kako to misliš moram da se posvetim, istrajem, učim i potom ponavljam, ponavljam, i samo ponavljam dok mi ne pređe u naviku, dok ne zavolim taj put koji me vodi ka cilju, a ne samo cilj? Da budem iskrena, još uvek učim sve to, još uvek krenem pa padnem, pa ustanem, pa stanem, pa puzim i tako dalje. Još uvek mi je lakše da odustanem nego da se više potrudim i zagrizem. Ali se trudim da stare alate zamenim novim, da kroz taj proces prihvatim da neće svaki dan biti produktivan, pozitivan, da neću svakog dana imati elana i energije da ga iznesem onako kako mislim da treba, da prihvatim taj proces. Ali sam stekla naviku da ću dati sve od sebe da bar jednu dobru stvar uradim u toku dana, barem jednu zbog koje ću se osećati bolje. Jer kao i sve u životu ako ga dovoljno puta ponovimo mora preći u ??? A kako sam i do toga došla? Samo sam krenula, bez mozganja, bez izgovora, bez premišljanja po sto i jedan put. Samo sam krenula. Samo krenite! I ako vam se u početku čini nemogućim, i ako vas sve nervira i ako vam je muka i cilj vam se čini predalekim, u nekom sledećem momentu će te se navići i na to, muka i nervoza će bivati sve manja, vi sve snažniji a cilj sve bliži. Stvari koje su vam išle na živce i bile vaši najveći izazovi, postaće vaša najveć snaga. Mnogo ste snažniji nego što mislite! Budite taj 1% naspram onih 99% !
