Očekivanja? Retko ko ih zaista nema. Do tog stanja svesti treba doći, a put nije nimalo lagan. Očekujemo od roditelja da nam pruže sve, samo zato što smo njihova deca, i jer “ to tako treba” . Očekujemo od partnera da nas voli bezuslovno a sami nismo spremni da primimo i uzvratimo tu ljubav. Očekujemo da nas prijatelji razumeju a sami sebe ne razumemo. I tako idemo u krug, očekujemo, pa se razočaramo, zatim krivimo druge i u svemu tome patimo jer sta je život drugo nego “patnja”, “bol” “tuga” . Naučeni smo da prosto uživamo u svemu tome, jer nam se to servira svaki dan kroz pesme koje slušamo, filmove koje gledamo, vesti koje upijamo. A sve je toliko jednostavno, samo trebamo da sklonimo veo zabluda, stereotipa, laži, kojima mučimo sebe svakodnevno. Kada osvestimo da jedina osoba od koje možemo bilo šta da očekujemo , jedina osoba na koju trebamo da se oslonimo, jedina osoba sa kojom trebamo da se poredimo smo Mi, Mi i samo Mi. Momenat kada konačno postajemo slobodni je onaj kada preuzmemo odgovornost za svaku misao, reč, postupak.
